Intervju sa Aleksandrom Jevtović - arhitektom, umetnicom i ilustratorkom

Kada sam razmišljala koga bih prvo htela da predstavim, bez dvoumljenja mi je na um pala Aleksandra Jevtović (29). Do danas nisam upoznala osobu koja je toliko svestrana, koja može da uspe na više frontova, a da opet očuva svoju originalnost i pravi put, bez pomoći drugih. U današnje vreme ona je izuzetak. Ko kaže da ne možemo da radimo ono što volimo, ali uspešno? Ko kaže da nam treba nečija pomoć? Asistent, iluistratorka, crtač, arhitekta-tako malo reči, ali tako puno znače. Ona, kao Strelac-Bik, nije mogla da da drugačije odgovore koji će vas podstaći na razmišljanje.  Otkriva kako da ne odustajete od svojih snova, koje su boje njenog sveta, kako je teško biti žena i umetnica...

Završila si arhitekturu, a čime se  još baviš u slobodno vreme? Zašto ja uopšte radim intervju sa tobom? 

Arhitekturom se trenutno bavim samo teorijski. Kada sam je upisivala, želela sam da se preusmerim na istoriju umetnosti, a istorija umetnosti nije ni bila u trci za upis,  jer nisam želela da se odreknem prirodnih nauka. ,,Bolonjom” je taj smer ukinut, tako da sam danas doktorant Istorije umetnosti na Filozofskom. I dalje slepi zaljubljenik u fiziku. Imam regularan posao, asistentski, na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija u Blacu, smer Turizam. U slobodno vreme se trujem knjigama i filmovima, a sebe radi od najranijeg detinjstva, svakodnevno. Nešto i nacrtam. Iz tog pražnjenja se vremenom formiralo nešto kao paralelna profesija. Počelo je krajnje lično, kao neki vid mentalne rekreacije i spasa. Ostatak vremena sam vežbala, spontano, a i ne baš.

Da li možeš da izdvojiš neke od bitnijih saradnji?

Svaka je podjednako bitna. Sarađivala sam sa portalom Tarzanija, portalom Javni servis, Dojče vele, Frenzi sparkom, Šta žene žele, Pulse magazinom, Abnormal advertajzing agencijom, Politikinim zabavnikom, Gradskim saobraćajnim preduzećem, Teatrom mladih sa Cetinja,… lista je duga. Najsvežije saradnje su sa Novostima, u listu Enigma, na stranici enigmatike za predškolce, koju potpisujem od decembra i mladim pesnikom amaterom – Stevicom Rajčetićem (da, Stevica mu je pravo ime) za čiju sam prvu zbirku poezije ilustracije završila u toku prošle godine i sad se “samo” čekaju sponzori.

Kada bi mogla da biraš, da li bi mogla da odabereš jedno zanimanje?

Ja sam svoje zanimanje odabrala već. Istina jeste da u fiokama to zanimanje ne postoji ali je svakome ko me poznaje krajnje logično i prirodno. Sve je proisteklo jedno iz drugog, a kome nije jasno kakve tačno veze imaju Petnica iz fizike, književnost, takmičenja iz hemije, stripovi, arhitektura, istorija umetnosti, crne rupe i  uljane boje – neka me kontaktira slobodno.

Milorad Pavić lepo kaže: “Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.”.

Murakami se nadovezuje: “Igraj! Dok god muzika svira.”

Da li si razmišljala da li bi ti bilo lakše da si umetnik, a ne umetnica?

Nisam razmišljala, više sam besnela. Ponešena konkretnim situacijama. Ali ne pamtim svoje besove koji nisu bili konstruktivni, tako da je opet sve baš onako kako treba da bude.

Da li bi mi bilo lakše – svakako. Da li bi mi prijalo da je lakše – nipošto.

Oluje čeliče duh. A kad se duh dovoljno očeliči, onda se uzme tučak za šnicle, pa udri!

Šta misliš, koje osećanje preovladava u konzumentima tvoje umetnosti dok gledaju ilustracije ili slike?

O tome realno i ne mislim previse. Tačnije uopšte. Kritike ili pohvale nisu nešto što preterano odvlači moju pažnju. Jedino što bih možda volela jeste da ti konzumenti upoznaju sami sebe. Ako u tome ikako mogu da im pomognem i da ih pokrenem, bilo bi mi drago. I svet bi bio dovoljno lepši.

 Da svako prokopa sebe, sopstvena osećanja, želje i mogućnosti, strahove i snove. Da se svako malo više bavi sopstvenom unutrašnjošću umesto tuđim spoljašnjostima.

I etiketama. A kako ne treba menjati svet, nego sebe, opet ponavljam – neka oseća ko šta hoće. Svetu je valjda dovoljno što se ja bavim svojim osećanjima.

Da li bi svet bio drugačiji kada bi postojale 2 ili 3 takve kao ti, da postignu sve što zamisle u jednom danu, koji traje samo 24 sata?

Ovakvih postoji, još makar billion. Sa tendencijom stalnog porasta. Ne umišljam svoju preteranu posebnost. Malo sam radoznalija od uobičajenog i kostantno radim na sebi. Redovno apgrejdujem svoj sistem. Želim da se menjam zauvek.

Ljudi vole te etikete i naravno da im je svako, pa i milimetarsko, odstupanje od uobičajenog – posebno (što često zapravo ima negativan predznak). Takve ljude zaobilazim. Sa osmehom naravno. Ko ne želi da razvija svoju ličnost i koga zadovoljava da se prepušta ovoj apatiji koja guta kao sumanuta -  neka se zadovolji i zabadanjem nosa gde mu mesto nije. Svakom svoje. Ima mesta za sve. I da svi opet ostanemo nasmejani. To je jako bitna stavka. Ja apatiju šutnem kako pokuša da mi se primakne, jer znam da smo svi mi posebni. Iako većina to ne želi ili se samo plaši da vidi.

Da li imaš neki poseban plan za život, danas, posle doktorata? Da li misliš da vredi planirati ili sve zvezde lepo urede, bez da nas pitaju?

Danas imam poseban plan – da doktorat završim. Malo odugovlačim jer ne bih smela da ga završim bez jasnog sledećeg plana.

Kako je savršeno rekao Artur Klark-Ne verujem u astrologiju – ja sam Strelac i mi smo skeptični. Dodala bih: u podznaku sam Bik - i jako sam uporna u tom neverovanju.

Plan za život imala sam od nekog najranijeg detinjstva, par preostalih svedoka priča da I dalje nisu sreli odlučnije dete. I da sve, o čemu sam tada pričala, vrlo uporno ostvarujem. Međutim, ono što primećujem, jeste da su svi ti raniji planovi bili usmereni ka nekom opipljivom cilju. Svi ti ciljevi su uglavnom besmisleni. Ako nisi neki napaćeni izdanak neostvarenih roditelja, bilo materijalno, bilo intelektualno, a to nisam bila.  Smer je već na neki način definisan, sadašnje planove okupira sam proces putovanja, način, vise nego sami cilj. Finalni korak stoga često konvertujem. Čisto da ne postane dosadno.

Kada bi mogla da biraš, koje bi dve boje odabrala da ostanu ili preovladavaju na tvojim crtežima ili slikama?

Kada bih mogla da biram to bi bili sunce i nebo, žuta i plava; i njihova savršena mešavina. Ali pošto se ne pitam previše, crvena se uporno u sve meša. I postaje krajnje dosadna. Jedino što sam tim povodom naučila je da nema smisla oduprati se.

Kako zamišljaš svoju idealnu kuću, kada budžet ne bi bio ograničen za stvaranje iste?

Zamišljam idealni radni sto (veeeeeeeeliki) + biblioteku + idealno putovanje (daaaaaaaaaleko). I to je to. Idealna kuća bi bila samo okvir idealnog radnog stola I svih dragih knjižurina. Kakav god okvir… ali bi neki kružni prozor bio vise nego poželjan. Svi imamo svoje fetiše. Kružni prozori su jedan od mojih.

Od bilo kakve kuće napravila bih sebi idealno. Postoje domovi u koje je puno uloženo a meni su i dalje neprijatni i ledeni.

Budžet nije presudan ni za šta u životu. Neophodan u nekim količinicama,  nikako i najbitniji. Džaba tuš kabina sa masažerima ako je opisujemo sa dva padeža.

Da li imaš neki savet za one koji misle da su talentovani, a nisu sigurni ili za one koji tek počinju da hodaju umetničkim putem?

Da se traže i da se nadaju da se nikada neće pronaći, to je jedini način da ostanu živi budni i radoznali. Kada se pronađu, da odbace sve i da traže dalje. Samo se kroz proces neprestane promene ide napred. Učaureni okoštali drveni umovi nikada nisu bili kul.

Menjajte agregatna stanja stalno. Raspršite se. Pa se koncentrišite. Tecite, ključajte, talasajte i prelivajte se.

Na ovoj planeti je sasvim dovoljno kamenja.

Posetite stranicu Aleksandra Jevtovic Art i sajt aleksandrajevtovic.com

Priredila Jovana Vilimonović

Dodaj komentar

Plain text

  • No HTML tags allowed.
  • Web page addresses and e-mail addresses turn into links automatically.
  • Lines and paragraphs break automatically.
AntiSPAM
Zbog neželjene pošte molimo Vas da ispratite proceduru reCAPTCHA sigurnosne provere.

Planete na današnji dan

Rođeni na današnji dan

Mesečeve Mene

Prijavi se na listu za vesti sa sajta